Deca nam govore srpski, a nisu ga vučili

Deca nam govore ili barem koriste srpski, a nesu ga vučili v škole. Mi smo ipak imali predmet hrvatskosrpski pa smo nekaj morali po Vuku znati ili barem ćirilicu. Naši klinci savršeno znaju i razmu srpski, a turbo treš folk su im glavna hrana za uši. No nema mesta snebivanju jer smo mi ustvari uzrok zakaj je to tak.

Mala deca, dok im rastu zubi, su nervozna, onda ih tate i majke tutnu pred  televizor i na vole raspru Youtube kanale za decu koji su mahom sinkronizirani  na srpskom jeziku pa se zaredaju brojalice, uspavanke i razna Pepa prasad. Posle sami gledaju drugare i reklame youtubera koji prodaju igračke i pozivaju „hajmo drugari da se kupi novi lutak“. Sve je to normalno, no retko se kome da iskati kanale na hrvatskom jeziku, bitno da su deca pri miru.  

Normalno je dojti u goste, dati detetu tablet pa samo nek surfa i gledi kaj oče. U toj fazi uglavnom vam oni glede nekog kak igra igrice i pripoveda gluposti, naravno, svi zanimljivi su baš iz Srbije, pa deca povleču onu najbolju esenciju srpskog slenga i prenemaganja. Ok, da ne ispadne da meni nekaj susedi Srbi smetaju, ima i primera da deca navče i engleski i njemački. Na primer, moja nećakinja je navčila tečni njemački jer je v ono doba preko Astra satelita gledela, onda još neje bilo Youtubea. Ja se zapravo čudim ljudima koji zameraju kaj deca obožavaju narodnjake i Bube, Cece, Karleuše i slične, a zapravo su ih oni sami poseli pred tv ili im dali mobitel v ruke pa opleti na „istočnu stranu“. Nema nazad, dragi roditelji, deca nam Zadruge glede i Pinka. Daj malo sami pogledajte onu betežnu Zadrugu gde se potežu ko zajci, a bogme žive ko da su v kocu. Tam je tak zametano ko v moje garaže. Strašno.