KOLONA

Kolona ide, ne znamo kamo, Možda nekada to saznamo.

Kolona prolazi, sve se miče, Netko joj kliče, netko viče, Kolona nestaje, ostaju priče, Uzdasi, boli, nagađanja, A sve rijeđa su dobra nadanja.

Prolaze dani, svuda je muk, Tek na Mitnici zavija vuk, Zgraža se srpskom opančaru I pali tamjan na oltaru. Kolona otišla na Ovčaru.

VUKOVARSKI DJEČAK

Sjedim uz Dunav na nekoj ploči, Nepoznat me dječak gleda u oči, Pogled mu suzan, prilično tužan, Zaključih, imao je život ružan.

Kad ga upitah: Što me gledaš? Uzvratio je: Zar ništa ne znaš? Potom je nastavio uz drhtaje Pričati jezive doživljaje.

Najprije reče: "Ja sam bez roditelja, Bez braće, sestara, bez prijatelja, Moja je sva rodbina u jami, Sklap'o sam oči tati i mami.

Na ruci su mi zaklali brata, Bacili sestru s petoga kata, Gurnuli su staroga djeda U mrzlu Vuku ispod leda.

Dan i noć sam kopao raku Za svoju dobru i dragu baku.

Čim su stupili na Mitnicu Izvadili su oči jednomu stricu, Drugoga su za razonodu Stavili u vrelu vodu.

Prljava, bradata čudovišta Silovala su tetku kod Sajmišta, Na kraju su se neljudske strvi Valjale po njenoj krvi.

Ujaku su ogulili kožu, Drugi je završio život na nožu, A treći, Bože, u krušnoj peći, Ja sam slučajno uspio pobjeći."

Okrenuo je potom dječak glavu, Pljunuo očajan na žutu travu. Bio sam zgranut i zabezeknut Pa sam morao uza nj kleknut.

Stiščući u grču zube i šake Proklinjao sam četničke manijake.

Neka su vječni pokoj i slava svim vukovarskim žrtvama!

Pavao Jelavić