Vijesti Najčitanije
ŽENE, MAJKE, RATNICE – Anka Predovan: Poskoci u mom srcu
U spomen na sve žene, aktivne sudionice Domovinskog rata, na njihovu hrabrost, “ludost” i žrtvu, koju su podnijele za Domovinu, Portal dnevnih novosti u suradnji sa nekoliko braniteljskih udruga žena proizašlih iz Domovinskog rata, pripremio Vam je istinite priće tih naših nadasve hrabrih prijateljica, ŽENA, MAJKI, RATNICA, koje su svoju mladost i ljubav poklonile NJOJ “Mojoj lijepoj zemlji Hrvatskoj”.
Danas Vam donosimo priću Anke Predovan.
POSKOCI U MOM SRCU
Kad sam bila mala, najviše sam se bojala zmija, a najviše poskoka jer su bili najubojitiji i od njihovog ugriza se umiralo. A sada kad čujem riječ "poskok" odmah pomislim na najhrabrije momke na svitu. Imala sam radnu obavezu koja je vridila za sve zaposlenike Otočanke, a moja Otočanka malo radi, malo stane, ovisno o uzbunama. A svatko tko je bio u Zadru te 91. godine zna da su uzbune svirale stalno i da se stalno ginulo i ranjavalo. Ja sam bila putnik, dolazila sam u Zadar na posao iz Vrsi, mjesta koje nije bilo na dometu neprijateljskih projektila i za sve njegove stanovnike je bilo sigurno. To je bila olakotna okolnost, ali je bilo nemoguće više izdržavati i na taj način raditi. U veljači 1992. godine me rodica zovnila da dođem raditi u Specijalnu jedinicu "Poskoci" kojima je bio zapovjednik Svemir Vrsaljko. Naravno da sam pristala i nije me bilo sram obnašati dužnost spremačice, a nikad nisam bila samo to. Svi su oni bili moja dica, jer je i moj sin Lado Predovan, koji je ima 17 godina, bija maloljetni dragovoljac, tija je kriomice otići na teren, ali su ga neki ljudi vratili i dali mu zaduženja koja su bila korisna, ali je bija bliže kući. Najteže je bilo doći do Zadra, do posla. Puno puta sam stajala na cesti i smrzavala se kako bi došla na posa, nekad bi me neko poveza, a nekad bi naiša koji bus... Sve je bilo nesigurno. Ne mogu reći da sam imala striktno radno vrime, bila sam dečkima uvik tu, kad je tribalo. Većina njih su bili prognanici tako da im je sjedište policije bija jedini dom. Ja sam njima bila majka, a oni su bili moji ponosni sinovi: Svemir, Niko, Mišo, Dragan, Zoki, Hrvoje, Brane, Jukić, Kučić, Zlatko, Zvone, Bajzek, Bore, Neno, Paćo, doktor Tiho Dunatov, Pave, Danko, Stipe, Tome M, Marijo, Maka,Toni, Roko, Slaven, Tole, Jole, dr.Milan Pape, Davor V, Branko Z, Ljubo, Milan, Zvone, Branko M, Denis, Neven, Bare, Mile, Tome, Gojo, Nikica, Davor D, Mirko, Željko Žile, Ante Zmija, Jaja, Vele, Ivan, Ivica, Dušan, Tome G, pok. Žaja Župan i pok. Šime Miletić.......... Kad bi odlazili na teren, ja sam ih ispraćala, onda bi se sakrila i plakala da me oni ne vide. Kad bi dolazili, ja sam ih čekala raširenih ruku i ljubila jednog po jednog. Sa terena su dolazili umorni, neobrijani, iscrpljeni, šporki, ali u mojim očima su oni bili najlipši i najčišći. Svemiru sam znala reći: "Svemire, kuda vi idete, tuda idem i ja! Vi ste moji!" Nas tri žene smo radile u Specijalnoj policiji, osim mene moje ratne sestre Ljilja Bulić i Milena Zrilić. Ja nemam rođenu sestru, ali sam zato u ratu stekla dvi, svoju stariju sestru Ljilju i mlađu sestru Milenu. Kad je bila akcija "Maslenica", atmosfera u bazi je bila napeta. Otišli su, a ja sam molila Boga da se svi živi vrate. Iščekivali smo vijesti, niko s nikim nije priča satima, a i danima. Hvala Bogu, svi su se vratili i moje srce je bilo mirno. Bila sam doma kad su me zvali da su na Velebitu ranjeni Pere Strmota i Martin Surać. Odma sam došla u bazu, da pripomognem ako triba. Jedan od nji je privežen u bolnicu u Rijeku, a drugi je osta u našoj bolnici Zadar. Pričali su mi kako je Petar ranjen. Kažu da je tako izrešetan, krvav, diga se sa zemlje di su svi ležali, i krenija. Neko ga je upita:"Pere, ma di ćeš?" -"A di ću? Iđen doktoru, vidiš da me pogodlo!" A skoro je iskrvarija.... Onda su mu i pismu otpivali Evo Pere iz Raštana Vuka ima li ko da bi se tuka. Taj naš Pere je u autu porodija svoju ženu i dočeka svoje četvrto dite. Uvik su mi u srcu junaci "Poskoka" Sveto Denona, koji je poginija u 5. misecu 1992. g., pa Dragan Žunić kojeg sam stvarno volila kako da je moje dite, poginija je u 12. misecu 1992. Nikad ne ću zaboraviti plave oči Ante Baljaka, koji je imao samo 22 godine, kada sam ih ispraćala u Oluju, reka mi je: "Ne plači, Anka, kad se vratim, najveću ću ti čokoladu kupiti!" Sunce moje, i nije se vratija... Kad je bila Oluja i kad smo čuli kako naši napreduju i oslobađaju zemlju bili smo sritni, prisritni. Moje sestre su krenile u susret našim Poskocima. Svemir je javija priko veze da i mene obavezno povezu. Dr. Dunatov mi je reka da bi bilo bolje da ostanem u bazi i da ih tu dočekam. Kad su dečki došli, mi smo se grlili i plakali najviše zbog Ante, ali smo bili sritni zbog pobjede. Ljudi civili su u našu bazu dolazili, slavili, donosili kolača i pića. Svi smo bili sritni, svi smo bili jedno. Srce nam je bilo veliko ko Velebit, bilo bi dobro da je tako i danas. DOMOVINE ŠTIT Ispred prsa domovine Od kamena štit Što je čuva, što je brani Velebit, Velebit. A po njemu poskočine Izišli na stijene Gmižuć put slobode Krvlju natopljene. Kroz povijest su mnoge gnjide Skrasit tu su htjele, Posrnut će i ove danas, Poskoci to vele. Bez ikakve priče Motivi su jasni, Kažu poskok prvi Guja "Velečasni". Oružje je vaša pravda, To dušmane brine. Sudnji dani grabe k njima Jer: to je naša domovina! Prolomi se glas s visine: "Imena mi mog, Ne bojte se, ja sam s vama", Poručuje i Bog. I opet ćeš, štitu dragi, Biti čist, bez mane Jer poskoka more ima Spremnih da te brane. U "Poskocima" sam bila do 2008. g. i od tada sam u mirovini. Zasluženoj, nadam se. Anka Predovan
