ŽENE, MAJKE, RATNICE - Grla Pedić: Sakupljanje kostiju

  U spomen na sve žene, aktivne sudionice Domovinskog rata,  na njihovu hrabrost, “ludost” i žrtvu, koju su podnijele za Domovinu, Portal dnevnih novosti u suradnji sa nekoliko braniteljskih udruga žena proizašlih  iz Domovinskog rata, pripremio Vam je nekoliko desetaka istinitih prića tih naših nadasve hrabrih prijateljica, ŽENA, MAJKI, RATNICA, koje su svoju mladost  i  ljubav poklonile NJOJ “Mojoj lijepoj zemlji Hrvatskoj”. Nastavljamo sa  objavljivama  njihovih istiniitih  prića, kako bi  oteli  zaboravu nemjerljiv doprinos žena u Domovinskom ratu. Danas Vam donosimo potresnu priću Grle Pedić iz Paljuva, po kojoj prići   je  snimljena i monodrama koju izvodi Mladenka Grujica. SAKUPLJANJE KOSTIJU "Cili svoj život ja podnosin tugu, od ditinjstva pa evo sve do danas.      Za vrime onog rata, dok san bila cura, moj brat je bija u "špiljarin", a ćaću su partizani vajk gonili da ga izda. Ćaća in je govorija:: "Kakav bi ja ćaća bija da svog sina izdan?"   Oni su mu unda govorli:  "Ako ga izdaš  ti š  bit slobodan, a ako ga ne izdaš, bi će ti ki njemu!"      Ćaća se vajk mora krit, a kad je sve palo, jedna žena u Paklenci zakolje kozu, napravi kulenja i da mu da ima za isti.      Izdala ga je strina, partizanska vojska ga je opkolila i unda su ubili Davida Smokrovića, a moj ćaća je odonda biža. Davidove kosti su još uvik tamo, di je poginija. Mogli su ga ubti, ali nisu tili, nega su ga pratli kako se spušta do mora i moli Boga naglas za one što su poginli na moru, oni su ga opkolili i slušali... ćaća se ositija da su oko njeg, pa uteče u jedan kuk, skupija se, pa povirija esu li otišli, jedan ga je vidija, bacija bombu i una je raznila glavu moga ćaće.       E tugo naša, moja mate, jedan mali iz sela i ja svaki smo dan u torban nosli zemlju i pokrivali ga. Kosti smo mu pričepli kamenom da ga kakve beštije ne raznesu i tako smo ga oblazle četri godne. Unda san pitala mate da mi dade odobrenje da mu kosti prinesem u grob. S Velebita san ga u vrići sanila i stavla ga u kuću da zeru počine.      Onaj što mi je ćaću ubija, pipa me je po kostin i govorija: "Oznojla si se, tribala bi se prisvući!" Makla san se od njega i rekla: "Biži ća, prisvuka si ti mene, prisvuka." Kako ga nije sram da mi išta govori?    Eto ti kako je muj život počeja, a tako mi vajk i teka.      Kašnje san se udala za muga Marka, zvali su ga Brajca, rodla san četvero dice, a un mi je sirota umra kad je ima samo 46 godina.      Sama san podizala dicu, imala san nikolke ovčice, radla polje i svaki dan kruv pekla da mi dica imju što za pojist.       Došla je ta nesritna 1991. godna. Već od 15. 9. 91. četnici su bacali granate na Paljuv svaki dan, moj sin Ante je među prvim iz sela bija na položaju, a to je bila više baraka nega bunker. Svaki dan san murala bižati iz kuće kad bi zapucalo. Moja ćer živi u Pilipjakovu i zvala me da stojin š njon, a ja muga Antu nisan tila ostavti samog, jadna mu majka...      Imala san njega jedinka i tri ćere, al za njin bi u jamu išla. I zato san ostala i varla našoj gardi isti. Bilo i" je odsvaklen, iz Zagreba i još osvakle… Varla san našoj vojski svaki dan isti da jadni pojdu što vareno.   Ante, srića moja lipa, doša bi mi i reka: "Mamo, ukuvaj dva kruva i skuvaj kumpira, nek na podne bude sve gotovo!" Ja svarin, a un to sve stavi priko ruke i nusi gori na položaj. Čula bi ga di viče: "Ljudi, amo dođ¨te i uzmite to je muja mate ispekla!" Svakom vojniku bi da dva kumpira i komad kruva. Ja bi se nekad i pobunla, pa bi rekla da ne ću više peći, jer mi je bilo teško peći kruv i gledati ovce. A unda bi ujutro jopet ispekla kruv i tako je bilo svaki dan… Otog san nesritnog dana bila u podrumu Barabića s našin ljudin što su bili u selu, bilo nas je 29. Tuklo je sa svi strana, mili Bože, ka u paklu, i nije više bilo za ostat u podrumu, četnici su već ulazli u selo, a mi jadni počeli bižat u šumu.      Četnici su zauzeli Paljuv, a š njima jugoslavenska vojska. Vidli su nas i zarobli i tražli da se vratimo u selo. Š njima je bija pravoslavni pop s krunicon do poda, govorija je: "Ne bojte se, ne će vam ništa! Snađ"  te se kako znate s onim što imate!"       A mi smo bili zarobljeni.      Razdvojili su nas u grupe po pet-šest po kućami i podrumin. Bili smo svi stariji, osim jedne cure ćorave, Ane Šickove, i Anke Miline. Tako smo živli 42 dana.        Četnici su stalno dolazili k nami, strašli nas i maltretirali. Provjeravali su jesmo li na svojin mistin po kućan. Mi bi drkćali od stra dok bi neko od nas izlazija da in se javi i da reče da smo svi tu. Sve su to bili domaći četnici iz Kašića. Vikali su nam: "Ej đe ste, naši? Đe s" ti, Vicko?" Vicka su znali jer je prije rata nadničarija kod nji i obrađiva vinograde.      Treći dan nega su nas zarobli, Pere Baraba Kikonja iša je dati kravi isti i on ij je naša.. vratija se i podrum i reka:        "Anka, naša san ti Ranka di je poginija", pa pogleda u me: "Crna kukavce, naša san i tvog Antu".      Srce mi je puklo na dva dila, u meni nije bilo kapi krvi.      Oplakala san ga dan i noć. Njegova je žena bila u progonstvu i bila je trudna četri miseca.      Rekla san našin da ne reču četnicin da mi je sin poginija. Nega san uzela deke s kojin smo se pokrivali i po unom ledu čim bi se smračlo išla san mu tilo pokrivati. Nisan mugla zamisliti da mi ga zviri rastižu po šumi. Bilo j" ledeno, pomelo me, moje su ruke natekle od leda, iđemo ja i Anka pokriti našu dicu. Sakrivamo se iza šmrika, mrak je, a nuge same iđu, srce se cipa. Kad smo došli do nji.. muj Ante je bija bez glave. Bacla san se na njega i zaplakala: "Je l"   ti ledeno, janje moje, ranko moj? Ne more ti majka pomoći, al bar da znadeš da te majka svaku noć pokriva."      Prid jutro bi jope išli uzeti deke i sakriti ij, da četnici ne znaju da smo bili kod njizi. Tako nam se dogodlo da su četnici išli sa straže i murali su proći ciko kraj nas. Bija je sumrak i nas dvi smo se stisle jedna uz drugu, a oni iđu kraj nas i razgovaraju, ako nas vidu, gotove smo.Ali vala Bogu, nisu nas opazli.       Svaku noć bi ja išla našoj Anki i zvala je: "Anka, Anka, ajmo pokriti našu dicu!" Njoj muž nije bija baš voljan, ali isto bi una išla s menom. I tako svaku nuć i prid jutro jope nazad po deke.      Četnici su dolazli svaki dan, a ja sam jope kuvala kruv svaki dan, bez kvasa, prišku. Jemput je doša četnik Ardalić Luka iz Smilčića i tražija od mene da mu dadem kruva. Ja mu dadem, a un gleda u uni kruv bez kvasa i veli:      "Ko je ovaj kruv sljepio kad je vako tanak?"        "Ja san", rekla san.      "Nemaš ti pojma kako se mijesi kruv!"       Izvadi nož iz futrole i pokaže nam ga: "Evo neđelje mi, nisam sa njega dobro ni krv obljeza", obliza ga jezikon i unda otkide kruv. Svima nam se život smučja. To kruva što j" ostalo, dala san blagu, jer ga niko više nije muga isti.       Jedan dan je četnički komandant Pešo Krekić pita Anu Buterinovu, da zašto ja stalno plačen i držin jaketu na glavi. Ona mu reče da mi je sin poginija, tamo u šmrikami, i da se bojin da mu zvirad tilo ne pozlide. Un unda zapovidi svojin vojnicin da muga Antu stave u crnu vriću i zakopaju u Novljanskon groblju u Bravarićin. To je bilo 36. dan od našog zarobljavanja. Taj Krekić je bija iz Benkovačkog Sela.       Doša mi je reći: "U tvog sina nismo ništa našli, ni dokument, ni sliku." Ja iz njidara izvadin Antinu sliku i daden mu je, a njemu suze krenu i un zaplače: "Ajme Ante, prijatelju..." Unda mi je reka da ga j zna otprije, iz škole. I vidla san da mu je bilo ža što nam to rade.       42. dan od kako su nas zarobli Anka mi govori da će naši doći po nas. Šćućurli smo se u šumi, dođoše naši, nji petnajstak: Ante Baraba Čiča, Nikola Nekić, Ratko Klapan, Pujo, Ive Baždarić..i mi svi zajno na nuge do Slivnice. Iz Slivnice nas odvezoše autom u Punta Skalu, a ja brzo iza toga oden kod ćere u Pilipjakov.       Iza akcije ¨"Maslenica" su Paljušani prvi puta vidli svoje selo. Svi su gledali svoje kuće, a ja san ostala kraj spomenika moga Ante. Kad je bilo vrime za ići ća, Čiča je doša po mene i u naramku me donija do autobusne stance. Poslje san tek vidla kuću, bila je stučena, građa odnešena, unutra je sve bilo opljačkano. Kuća je bila nova, tako da su i štokove iz nje odnili.      A ja san čekala da se kući vratin, da jope oden u onu šumu di je muj sin poginija i da provan naći kosti s njegove glave. Sve san prošla, svaki kamen okrenla i našla san dvi kosti od njegove vilce koje san pokopala š njime u grob. Rekli su mi da mu se zolja pokvarla i da je on tija š njon jurišati na tenk. Nije zna da su se drugi povukli i da je sve gotovo. Tija je srcon i dušon od dušmana branti svoj Paljuv.      Rodija mu se mali Ante, al san sve zamol"la da ga zovu Bracon. Tako mi se činilo nekako lagnje živti bez mog sina i da mu se ime stalno ne spominje. Moj Braco je sad momak koji srcen i dušon voli svoj Paljuv, e baš ki njegov ćaća koji je u njemu svoje kosti ostavija. A meni nije više za ničin, samo čekan dan kad će se Bog smilovati, da jope buden s mojin rankon."   Autorica: Grla Pedoć