Srpski ekstremist i opskurni ratni zločinac, Mihajlo Ulemek iz Stare Pazove, prije dva dana bio je (posredstvom linka) gost u televizijskoj emisiji Z1 - "Bujica" u kojoj se "sučelio" s Antom Prkačinom. Nije to ustvari bilo nikakvo sučeljavanje, nego prijateljsko "ćaskanje" između voditelja emisije Velimira Bujanca, generala HOS-a Ante Prkačina i pukovnika po zlu poznate Arkanove Srpske dobrovoljačke garde.

Ulemek je svoju zločinačku karijeru započeo već u svibnju 1991. godine kad je sa svojim ekstremistima počeo dolaziti u Novi Slankamen (većinski hrvatsko mjesto u vojvođanskom dijelu Srijema) i uživajući zaštitu tadašnje srpske milicije i države terorizirao domaće Hrvate - ponižavao ih, vrijeđao, tukao, a odgovoran je i za pucanje po hrvatskim kućama i silovanje djevojke Hrvatice (B. V.), te za pucanje po domovima ljudi, ubacivanje bombi kroz prozore i ranjavanje jedne starice. Njegovi su zločinački pohodi na Novi Slankamen i Golubince (tijekom svibnja, lipnja i srpnja 1991. godine) uvelike doprinijeli etničkom čišćenju hrvatskog stanovništva, ne samo iz ovog mjesta, nego iz cijelog istočnog Srijema i Vojvodine. Nikad nije odgovarao za počinjena zlodjela - naprotiv, hvalio se svojim "podvizima" (kako u Vojvodini, tako i onima što ih je činio tijekom rata 90-ih godina u Hrvatskoj i BiH kao pripadnik Srpske dobrovoljačke garde na čijem je čelu bio jedan od najvećih zločinaca iz tog razdoblja, Željko Ražnatović Arkan).

Nažalost, niti voditelj Bujanec, niti Prkačin "gospodinu pukovniku" (kako su ga oslovljavali) ni jednom jedinom riječju nisu spominjali prošlost (ili ne znaju s kime su razgovarali, ili im ne smeta ova konverzacija s notornim zločincem) i sve je proteklo u izvrsnom raspoloženju, kao da je riječ o starim prijateljima i intimusima.

Još jednom se pokazalo kako smo mi Hrvati (uglavnom) naivni i lakovjerni i kako brzo zaboravljamo zla što nam ih drugi čine. Pored toga, zamjetno je bilo kako se Prkačin iz petnih žila trudi stanje u Hrvatskoj prikazati što gorim, na što mu je uzvraćao sugovornik ne štedeći svoje u Beogradu, dakako, uz uobičajeni "kočijaški" vokabular. Naime, pukovnik nekadašnje SDG, nakon rata se prometnuo u "borca za istinu" i prestao Hrvate nazivati "ustašama", nadajući se kako je vrijeme učinilo svoje i da je njegova zločinačka prošlost izbrisana.

 Evo samo dva navoda koji potvrđuju o kakvom se zločincu radi.

29. lipnja 1991., Novi Slankamen, Srijem, Vojvodina

   Četnički ekstremist iz Stare Pazove Mihajlo Ulemek s nekoliko svojih ljudi dolazi u večernjim satima u Novi Slankamen. Na ulici maltretiraju Hrvate koji se tamo zatiču (šamaraju ih, tjeraju ih da se križaju s tri prsta – kako se inače križaju Srbi pravoslavne vjere), zatim odlaze u kavanu Lovačkog društva "Fazan". Tamo nastavljaju zlostavljati prisutne goste i potom Ulemek silom odvodi djevojku koja je radila u kavani (Hrvaticu B. V.).

 Silovanu, izmrcvarenu, teško ozlijeđenu i bez odjeće, izbacio ju je iz svoga vozila sutradan u blizini njezine kuće u ul. Matije Gupca. Pored toga što je brutalno silovana i ponižena, djevojka je bila sadistički mučena (isprebijana, izrezana po tijelu i rukama, imala je opekline od cigareta itd.). Ulemek je znao da nitko (pa čak ni rodbina djevojke) ne smije pružiti otpor, te je zato ovaj zločin i počinio na tako drzak i bezobziran način. Ljudi su od ranije bili zaplašeni prijetnjama četnika (a što je započelo već 1. svibnja - u čemu je sudjelovao i Ulemek), dok  policija i tijela vlasti jednostavno nisu reagirali, ostavljajući tako ekstremistima prostor za nesmetano djelovanje.

 Jedan od brojnih svjedoka ovih događaja (koji je uskoro s obitelji morao i sam pobjeći iz Vojvodine) bio je Stjepan Rendulić  iz Novog Slankamena, član Vijeća DSHV-a koji je jako dobro poznavao prilike u Srijemu i Novom Slankamenu.

Nakon ovoga, nesretnu djevojku su pozvali na Radio Inđiju (tobože, da čuju "istinu o tome što se dogodilo"), gdje ju je voditelj (Srbin) ismijavao i izvrgnuo ruglu, a slično su reagirali i slušatelji koji su se javljali na kontakt-telefone.

 Ekstremist Ulemek bio je formalno priveden na informativni razgovor u policiju. Nikad mu se nije sudilo, niti je protiv njega pokrenut ikakav istražni postupak.

Slobodno je nastavio sa svojim zločinačkim aktivnostima diljem Hrvatske i BiH. Čak se i pred TV kamerama hvalio da su njegovi četnici na frontu "u odbrani srpstva i svih srpskih zemalja" (što su prenijeli TV centri tzv. sao krajine i "republike srpske"). Budući da je bio stric mnogo poznatijeg zločinca i kriminalca Milorada Lukovića Legije, ponašao se kako je htio i nikomu nikad nije odgovarao za svoje postupke. Čak je i za medije govorio o svojim nedjelima, bez ikakvih posljedica.

23. srpnja 1991., Novi Slankamen, Srijem, Vojvodina

 Nakon anonimne prijetnje telefonom (da će on i obitelj biti pobijeni), koju je dobio dva dana ranije, u kuću Hrvata Miše Ivke (predsjednika Mjesne organizacije DSHV -a za Novi Slankamen) su s ulice kroz prozore ubačene bombe.

 Poslije toga, skupina četnika je upala u kuću i pucala po unutrašnjosti iz automatskog oružja, uništivši namještaj i sve ostalo. Tom prigodom ranjena je i tetka Mišine supruge (baka Marica) koja je cijelo vrijeme bila u kući, skrivena u krevetu u jednoj od soba.

 Miša je s obitelji toga dana slučajno bio u Golubincima (otkuda mu je supruga), tako da nitko osim starice nije ozlijeđen. Pošto su ga četnici i nakon toga nastavili tražiti u namjeri da ga ubiju, nedugo poslije ovog događaja čelnik lokalne organizacije DSHV-a skupa je s obitelji pobjegao u Hrvatsku.

 Kritičnog dana, ekstremisti su izmitraljirali nekoliko hrvatskih kuća u ovom srijemskom selu, a da nitko na to nije reagirao. Poslije ovih otvorenih terorističkih napada, Hrvatima u Novom Slankamenu i okolici bilo je sasvim jasno da iza terora stoje vlasti Srbije, a četnici su samo izvršitelji njihovih naloga.

(Izvor: Zlatko Pinter, Progon i stradanje Hrvata u Vojvodini tijekom Domovinskog rata (prilog kronologiji srbijanskog terora nad Hrvatima u istočnom Srijemu, Banatu i Bačkoj od 1986. do 1995.), Zagreb, Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata, 2020., str. 190 i 198)

 U nastavku objavljujem dijelove iz intervjua što ga je Mihajlo Ulemek dao listu SAM (Srpska anarhistička mreža), novinarki Gordani Jovanovich, dana 21. studenoga 1995. godine, pa neka čitatelji sami zaključe o komu je riječ i zaslužuje li ovaj opskurni zločinac i silovatelj nastupe u hrvatskim medijima i oslovljavanje s "gospodine pukovniče". Ne bi bilo loše da obojica (i Bujanec i Prkačin) pročitaju ovo, jer Arkanov zamjenik i pukovnik paravojne formacije SDB-a, etnički čistač i ratni zločinac koji je oduvijek iz dna duše mrzio sve što nije srpsko (a naročito Hrvate), nikad nije priznao svoje zločine niti se odrekao "državljanstva" tzv. Republike Srpske Krajine.

INTERVJU

Arkan i Arkanovci

Mihajlo Ulemek, etnički čistač

SRBIN SAM, TIM SE DIČIM

Da je Srbiji vise ljudi kao sto je Mihajlo Ulemek, pukovnik Arkanove garde i kafedžija iz Pazove, Srbi bi Srbijom išli ošišane glave, a Hrvati, Muslimani i ostali - bez glave.
Mihajla Ulemeka, pukovnika Srpske dobrovoljačke garde i Arkanovog zamenika u zapadnoj Bosni, srela sam nedavno na proslavi petogodišnjice SDG u Erdutu. Vitalni pedesetogodisnjak, posle centralne manifestacije napustio je slavlje, i sa omanjim društvom zaseo u nedalekom kafiću uz koji je sagradjena i benzinska pumpa (zajednicki projekat SDG kompanije i Dafine Milanovic), sto predstavlja i jedino parče zemlje u istočnoj Slavoniji koje i po tapijama pripada Ražnatovicu i njegovim dobrovoljcima. Za Mihajla Ulemeka prišalo se svašta, što je on, uostalom delimično potvrdjivao u svojim malobrojnim intervjuima. Da je rasista, da mrzi sve sto nije srpsko, da je 'etnicki očistio' okolinu Stare Pazove i smenio kompletnu političku i policijsku vrhušku svog mesta, da je proveo neko vreme u istražnom zatvoru zbog optužbe da je, u sred belog dana ispred kafica novosadskog 'Cepelin', kindapovao jednog šabackog biznismena, a gardisti pretili da ce drzati pod opsadom sud u Novom Sadu…

 Odbijajuci kolutove dima 'rotmansa', ovaj interesantni čovek otpočinje svoju životnu ispovest, koju prekida jedino poziv komandanta Arkana iz Bosne da okupi ljude i te večeri krene za Prijedor, jer je situacija kritična.
Verovao sam da je JNA druga sila u Evropi

- Pitas me ko sam? Mihajlo Ulemek iz Stare Pazove, ko cu biti? Bavim se privatnim biznisom, kafedžija sam, pre toga radio sam kao privatni prevoznik, taksista, svašta sam radio... Starosedelac sam, Vojvodjanin, moji su u Srem došli 1684. iz sela Pecke sa Korduna. Ulemek je čisto srpsko prezime, mada su neke srpske ustaše tvrdile da nije. Ulemeci su svi pravoslavci i svi slave Svetog Jovana.

(…)

Mogu za sebe da kažem da sam imućan čovek, ali je važnije to sto sam bogat u duši, pravi srpski nacionalista. Imao sam tu čast da uvek budem politički nepodoban, oduvek sam se bavio privatnim biznisom, znači nikada nisam zavisio od Partije, i posao mi zbog toga sto nisam bio član SK nikada nije bio dovodjen u pitanje. Imam trojicu braće i sestru. Svi smo završili osnovnu školu 'Boško Palkovljevic Pinki' koja se nalazila preko puta naše porodične kuće.

(…)

E, onda se dogodilo ono tzv. "srpsko osvesćivanje". Iz mog komšiluka, iz Nove Pazove, krenula je grupa momaka, komunističkih sinova kojima su 1990. godine rekli da su Srbi. Neću da grešim dušu, Mirko Jović je divan dečko, divan lopov, u četvrtoj godini gimnazije je mogao da bude izbačen iz škole zbog kradje, iskoristio je srpsku pobedjenost i patnju srpskog naroda i povukao se, njemu je lepo dok srpski narod krvari.
Jović je iz Amerike godinu dana dobijao pare za navodnih 1.200 boraca, a ja odgovorno tvrdim da nikad nije imao vise od 40 boraca. Oni su se borili samo u Borovom selu, na Crepulji. Od vremena kada smo oslobodili Vukovar, četa Mirka Jovica nikada nije uzela oružje u ruke, niti je pucala, osim po kafanama. to se mene tiče, oduvek sam bio Srbin, uvek sam bio Srbin, uvek sam jahao belog konja za Božić, dok su se Jovic i njegovi prijatelji krstili govoreci 'Vid' ove budale', ali ja se na to nisam obazirao.
Još 1971. sudjeno mi je za šovinizam. Psov'o sam mater Slovacima, kojih ima mnogo u Pazovi. Oni su za vreme Drugog svetskog rata svi bili u domobranima. Kažete domobrani nisu bili isti kao ustaše? E, nije Josip, neg' je Ante. Nije šija nego vrat. Domobrani nisu klali, ali su ubijali. Ni ja nikad nisam klao, nikad nisam zaklao ustašu, ni Madjara. Ja da prljam njihovom krvlju moje ruke? Vidiš moje ruke?! Nikad žulj u zivotu nisam imao, a radio sam puno. Ja da prljam moje lepe, srpske ruke sa nekim idiotom hrvatskim?! Dobio sam, zato sto sam psovao Slovake, tri meseca zatvora, dva i po meseca sam odrobijao u Novom Sadu, ali mi nije žao. Celog svog veka sam srbovao.
Ja ni ne znam kad se pojavio Milošević. Nisam čuo za njega. Gradjanin sam Republike Srpske Krajine, i to ću vam i dokumentovati (vadi crvenu ličnu kartu: mesto prebivališta i mesto izdavanja Erdut, Skupština opštine Dalj).

(…)

Krajem 1990. godine moj prijatelj Zoran Maljević me upoznaje sa Željkom Raznatovićem, koga do tada nisam poznavao. U to vreme, da me je i bilo ko drugi pozvao da ratujem, otišao bih. Nisam ja, sestro, uopšte znao ko je Željko Raznatović, osim da je pravi momak, Beogradjanin, što bi on rekao - 'momak s
mudima'. Znači, slušao sam samo lepe stvari... Ali, da se vratim na 1991. godinu u kojoj sam inače i prvi put obukao uniformu Srpske dobrovoljačke garde.
Kako sam Slankamen čistio od Hrvata

Kao sto ti je poznato, išao sam malo u Slankamen, što sam, što sa komandantom, da malo 'potprašimo' Hrvate. Evo kako je to bilo: prvog maja 1991. godine, držao sam, i sad ga posedujem, restoran 'Trojstvo', ogromni objekat sa trista i nešto mesta koji je nadaleko čuven po dobroj živoj muzici. Kafana je, kao i obično, bila puna i negde oko 20 i 30 zazvoni mi telefon. Kaže s druge strane žice: 'Ovde Ljilja iz Slankamena'. Meni to ništa nije značilo, i ona mi objasni da je Crnogorka, da je čest gost u mojoj kafani, i nastavi: 'Je l' ti znaš da su kod nas Hrvati okačili šahovnicu na Hrvatski seljački dom, skupili se ispred i pevaju ustaške pesme?" Dobro Ljiljo, pitam, ali gde ste vi Slankamenci, Srbi da to sprečite?, znajuci da je u Slankamenu Hrvata i Srba pola-pola. 'Mile, oni su i sinoć to radili, i milicija
je tada skinula zastavu. Medjutim, danas su došli neki Skenderović i Tonković kod Ive Rajkovića Kude, i išli su kod predsednika opštine i načelnika SUP-a, a oni su im odobrili, pa su opet digli šahovnicu', odgovara Ljilja. Kažem joj da sačeka i okrenem Državnu bezbednost Novog Sada, predstavim im se ko sam šta sam, i kažem im šta mi je javljeno. Odgovoriše mi da te noći ne mogu ništa da urade, već će to proveriti sutra. Pomislih, e, kada vi ne možete, mogu ja, i krenem za Slankamen. Stavim jedan pištolj za pojas, a jedan u 'mercedes'. Na izlasku iz kafane sretnem mog prijatelja Mirka Sirkovića Sirka, poznatog dresera pasa iz Zemuna. Vidi on da sam ja nešto nervozan, ja mu objasnim zbog čega, i on izrazi želju da podje sa mnom, ali, kaže, mora da povede i 'Zver', i izvuče ogromnog vučjaka iz svog kombija, koji je bio dresiran da skače za grlo na komandu 'iptar'. Stavim Sirka i psa u 'mercedes', i nas tri drugara krenemo. Prodjemo centrom Slankamena i vidimo da se na seljačkom domu vijori šahovnica od tri i po metra, i stvarno pevaju 'Ustani, bane'. Prodjem polako kroz tu gomilu Hrvata, i produžim do Ljilje. U njenoj kući skupilo se oko desetak Srba premrlih od straha. Pitam ih ko je glavni ustaša, a oni mi kažu da su to Đura Habensus i Ivo Kuda Rajković. Nazovem Ivu, javi mi se njegova žena, posle dobijem i njega, i pitam ga: 'Šta je ono pred Domom, Ivo?' 'Znas, Mile, valjda i mi Hrvati imamo neka prava', odgovara. 'Jeste imate, ali u Zagrebu, a ne ovde na 30 kilometara od Beograda da mi stavljate šahovnicu. Uostalom, da mi ne pričamo dalje telefonom, eto mene kod tebe za pet minuta.'
Krenem ka Ivinoj kuci, prodjem ponovo kroz masu Hrvata kojih je već bilo 1.000 -1.500, tu istovarim Sirka i Zver, znajući da im se nista neće desiti, jer su Hrvati najobičnije pičke. Ivo Rajković Kuda me je sačekao u dvorištu, jer su mu Skenderović i Tonković u tom trenutku bili u kući. Da sam tada to znao, ušao bih, i bilo bi svašta. Kazem Ivi: "Da mnogo ne pričamo. Sad je pola jedanaest. Ako do ponoći ne bude skinuta šahovnica, kunem ti se u svoju decu, najpre će tvoja kuća goreti. Pobiću ti sve sto se miče po kući, a znaš da imaš unuče, tu su ti i sin, snaja i supruga. teta sto ti je kćerka u Zagrebu, ubio bih i nju. Dakle, Ivo, prvo je tvoja kuća na redu, a onda će goreti još sto kuća!' Nakon toga okrenuo sam se i otišao po Sirka, kome sam dao zadatak da ode kod jednog taksiste u Beograd i da mu kaže da spremi stotinu taksija koji će u ponoć da krenu za Slankamen ukoliko me ove ustaše ne ispoštuju. Medjutim, šahovnica je bila skinuta pola sata pre mog roka, dosao je lično Ivo i kazao mi: 'Mile, ja sam svoje ispoštovao, ali ne ovome se neće zavrsiti.' Vratio sam se u Staru Pazovu, da bih odtad svako veče odlazio u Slankamen i maltretirao Hrvate. Udjem u njihovu glavnu kafanu, sednem im za sto i pitam prvog na koga naletim: 'Dobro, ujo, šta čekaš? Hoćete državu? Znaš gde je država Hrvatska, hajde kreći!' Pa ga onda išamaram, prospem im piće u lice, i tako... Pozivao sam ih i telefonom. Pitam ih da li je to stan Petrović, kaze nije. Kažem im: šta čekate, ustaše, što ne krećete... i na taj način sam ih iseljavao. Poneka bomba mi je ispala iz ruke, pa padne u neku hrvatsku kuću...

U RSK nisi ni recepcioner mogao da budeš bez političke skole u Kumrovcu

Kažeš: kako ste mogli, pa nisu svi Hrvati ustaše? Ja tebe nisam pitao jesi li ili nisi bila komunista, ali zapamti jedno: Hrvata nema dobrih, samo loših, kad su u pitanju Srbi. Za mene su svi Hrvati ustaše, i za mene je samo mrtav Hrvat dobar Hrvat. Srba i žena postoje dve vrste: dobri i bolji, odnosno, dobre i bolje, a
Hrvata, Muslimana i Madjara, samo loših. Stavite Hrvata za sto, dajte mu da sa vama jede i pije, a drugog pod sto, i stanite mu nogom za vrat, isto što vam misli taj pod stolom, misli i onaj koji sa vama jede i pije! To zapamti, ne daj da te niko
zavarava... I tako je Slankamen bio vrlo brzo očisćen od ustaške gamadi. Isto sam uradio u delu Golubinaca, gde se nalazilo leglo ustaša. Poznavao sam i onog Marčinka, on mi je promakao, inače je kod nas u Pazovi išao u školu.
Kada sam završio svoje ratovanje po Sremu, obukao sam uniformu Srpske dobrovoljačke garde, nije mi smetalo sto sam tada imao 45 godina. Završio sam obuku u Erdutu, a moje vatreno krštenje zbilo se u Tovarniku. Tamo je bilo dosta pucanja, i ja sam, ponet borbom, krenuo napred, pa mi je kod Vatrogasnog doma i glava bila u pitanju, ali Bog me je tada sačuvao, i ostao sam živ do dana današnjeg. Posle Tovarnika, već sutradan sam bio u Ilači, pa u Laslovu, Vukovaru, na Trpinjskoj cesti...  Posle je usledila istočna Bosna: Bijeljina, Zvornik, Čelić... Bijeljina je kratka i lepa priča, tu je posao odradjen za osam sati, imali smo samo dvojicu ranjenih, koje je lično komandant odvezao u bolnicu. Od bijeljinskih lokalnih vodja izuzetno cenim vojvodu Mirka Blagojevića, ispravan je momak koji se odmah pridružio nama, pa je do dana današnjeg ostao naš simpatizer i pristalica naše borbe.

(…)

Posle Istočne Bosne, januara 1993. smo stigli u Knin, prošli ga i stigli do Karina. Odmah, te noći, trebalo je da idemo u borbu, ali smo odustali jer su ljudi bili suviše umorni, dugo smo putovali. Otišli smo u Benkovac da bi se ljudi malo odmorili, a ujutru seli u džipove i krenuli put Karina, Egara. U Egarima smo susreli par stotina vojnika i pitali ih ko su i šta su. Kažu, oni su obrovačka brigada koja se raspala, a komanda im se nalazi u školi. Komandant Arkan, general Peja i ja, ušli smo u tu školu i zatekli desetak oficira sa rakiještinom na stolu, kako nešto diskutuju. Komandant je pobacao rakiju, isterao ih napolje i postrojio, a meni i uči naredio da uzmemo 100 - 200 ljudi i krenemo put Obrovca, jer su, po njihovim pričama tu bile ustaše. Ušli smo u Obrovac koji je bio potpuno prazan, odmah tu noć sam obezbedio kompletno mesto, postavio straže, barikade. Tada mi je komandant dao još nesto vojnika i postavio me za komandanta Obrovca, iako mene ta funkcija nije zanimala...
Krajišnici su, znaš, velike piške i kukavice. Četrdeset i kusur godina živeli su jako lepo. Kad im je trebao Beograd muzli su Beograd, kad im je trebao Zagreb, okretali su se ka njemu. I dan-danas srpski Dalmatinci pričaju kao Hrvati, i ne stide se toga, sve običaje su poprimali od Hrvata... Nemam nikakvo mišljenje o tim 'ljutim Krajisnicima', to su loši ljudi. U Kninskoj krajini nisi čak mogao ni šef recepcije da budeš ako nisi završio političku komunističku skolu. Tamo su ljudi lenji, nisu nikakvi ratnici, po ceo dan ili čuvaju koze ili piju bevandu.
Nemam nikakvo mišljenje ni o njihovom rukovodstvu, Marticu, Novakovicu, Babicu... koji su pokupovali stanove po Beogradu, i ni brigu ih nije bilo za onaj narod tamo.

(…)

Hrvati, recimo, imaju uvek spremnih 100.000 svojih jurišnika. Ustaše uzimaju teritorije, a domobrani ih brane, uspešno čuvaju linije. Srpska dobrovoljačka garda je elitna srpska jurišna jedinica. Momaka kakve ima SDG dovoljno je svega 2.000, pa da naprave čuda. Ali, mi nemamo linijaše, koji ce čuvati ono sto mi zauzmemo...

(…)

Pre napada na Zapadnu Slavoniju, benzin je za Srbe bio duplo jeftiniji nego za Hrvate, pošto su tada bili setveni radovi, i seme i djubrivo prodavali su se Srbima 50 odsto jeftinije nego Hrvatima, to mi je ispričao Marko Lončarević. U jednom danu 700 Srba potpisalo je domovnicu u Okučanima, sa obećanjem da će dobijati redovno penzije... Tako je sve to išlo do maja, a onda je na pumpi jedan mupovac s ledja ubio Srbina. Niko od Srba koji su čekali u redu za gorivo, a bilo ih je mnogo, nije reagovao, već su mirno nastavili da sede u automobilima. Čekali su red za jeftiniji benzin i kada je policija došla na uvidjaj i kada su odneli leš...
Posle pada Zapadne Slavonije organizovali smo linije odbrane u Istočnoj Slavoniji i Erdutu, a onda, u avgustu, usledio je pad Knina. Moram da kažem da je u našim medijima bilo mnogo dezinformacija po izdajničkoj beogradskoj štampi kako smo
mnogo izginuli, a nije stradao nijedan gardista. Knin je pao zbog Martića, Mikelića, Babića, i ostalih kninskih profitera…

(…)

Ne dozvoljavam da se blati Arkan

 Bili smo u Erdutu sve vreme, obučavali vojsku, a onda kada su ustaše i balije preduzele ofanzivu na Zapadnu Bosnu dobili smo poziv iz Banja Luke, lično od predsednika Karadžica i ministra unutrašnjih poslova Tome Kovača da dodjemo tamo, dovedemo par stotina ljudi i zavedemo red. Bili smo samo jedan dan i jednu noć u Banja Luci, a onda smo dobili zadatak da idemo u Sanski Most, posto smo čuli da Muslimani probijaju linije kod grada. U Sanskom Mostu dočekao nas je predsednik opštine Rasula i odveo nas je kod pukovnika Zeljaje, komandanta odbrane grada, koji nam je objasnio u kojem pravcu balije napreduju i gde preti najveća opasnost.

(…)

Zajedno sa pokupljenim vojnicima-pobeguljama i stotinak gardista uspeli smo da stabilizujemo linije odbrane i potisnemo Muslimane 15-ak kilometara od Sanskog Mosta. Kada smo videli da naši ljudi nisu potrebni na liniji, povukli smo se jer je vojska obećala da će to preuzeti, a došli su i policajci iz Srbije. Imali smo samo jedan dan mir, pa je počeo problem sa Novim. Krenuli smo ka tom mestu, usput kupili dezertere koji su napuštali položaje. Rekli su nam da su dobili naredjenje da beže, a Arkan im je tada naredio da se vrate.

(…)

 U medjuvremenu je i komandant stigao iz Beograda, došlo je malo pojačanje pošto smo imali ranjenih i nekoliko poginulih iz Erduta i krenuli smo ka Ključu i Mrkonjiću. Osvojili smo Mrkonjić grad za neka dva dana, očistili, a 6. oktobra smo bili pred Ključem. Osvojili bismo ga lako da nas nije izdala vojska koja je trebala da nam obezbedjuje krila. Tu je izginulo i ranjeno dosta naših boraca, bili smo uhvaćeni u klinu.

(…)

Srpska dobrovoljacka garda je nastala i opstala samo zahvaljujuci harizmi Željka Raznatovića Arkana. Šeselj je imao nekoliko pijanih četnika koji su mešetarili po selima. Vuk nikada nije imao svoju vojsku. Neki ljudi su na momente uleteli u rat, izgradili svoju sreću na tudjoj nesreći, ali niko od njih neće uživati u tako izgradjenoj sreći. Mirko Jovic bez obzira na to što zida kuću u Beogradu i što sada vozi 'mercedesa' mora da zna da će da završi kao pešak kako je i počeo u Novoj Pazovi.

(…)

Ako se desi sada i ono najgore sa Baranjom i Istočnom Slavonijom, tj. ako ona padne u hrvatske ruke, šta će onda. Hrvati buldožerima ravnaju srpske kuce jer im ne trebaju, imaju višak stambenog prostora. Gde će taj narod? Kome da ide? Na kraju da vam kažem šta sam se ja zarekao, ako se nastavi ova prodaja ljudi i teritorija. Ukoliko dodje do pada Slavonije, Baranje, pa i Vojvodine, a ja tu živim, razumeš? Kada bi došao red na Staru Pazovu i kada bih ja morao da napustim svoje vekovno ognjište u koje sam sve uložio, prvo bih ubio ženu, pa sina i kćerku, pa sebe. Iz Stare Pazove živ ne bih izašao, kunem se decom, to bih uradio.

Gordana JOVANOVICH

(Izvor: SAM 21/11/1995 - Intervju: Arkan i Arkanovci; http://www.yurope.com/zines/SAM/arhiva_1/0009.html; stranica posjećena 19. 3. 2025.)

(Video): "Bujica", Z1, 17. ožujka 2025.;

Zlatko Pinter