ŽENE, MAJKE, RATNICE - Anka Šarić: Magla podno Velebita

MAGLA PODNO VELEBITA

Moje Jasenice su smištene ispod sivog Velebita, tamo di bure najjače pušu
i di sunce najjače grije. Svi mještani u Jasenicama su bili Hrvati, oduvik. Mi
smo imali svoj način života koji je bija vezan za ispašu i naše blago: ovce, krave
i mazge. Priko lita smo se ki nomadi selili sa stokom u planinu u svoje kamene
kuće tzv. stanove, pješačilo se oko tri i po ure i tamo bi ostali dva litnja miseca.
Imali smo dan oranja zemlje. Zrak je bija ugodniji i stoka zadovoljnija i sitija.
Nas iz sela je bilo dosta, tako da društva nije valilo. Tamo smo radili i druge
poslove, kosili seno, sadili kumpire, zelje…
E, a zimi je druga priča kad znamo kako je na Velebitu ledeno, i što si mu
bliže, bolje to osićaš. Tako smo se mi i naše blago zimi spuštali do Maslenice,
točnije do Torova Šarića di smo naše blago zatvarali, hranili i čuvali od zime, to
se sve nalazi ispod Jasenica, bliže k moru.
Ali i zima i sunce se lakše podnosi, sve se lakše podnosi nego gubitak
najmilijih. Ostala san udovica 1981. g. sa troje male dice i svekrvom, a način
života je osta isti samo se u ljudskoj duši bilježe rane.
Te 91. se sve nekako unemirilo i uskovitlalo ko nevrime na planini, ja
nisam mislila da bi moga kod nas početi rat, niti da nas neko triba tirati iz naši
kuća. Pa mi smo oduvik na svojoj zemlji! Čuli smo za barikade koje su postavili
lokalni Srbi, ljude je to uznemirilo i nisu znali kud će, da li u planinu na ispašu
ko inače ili? Ipak smo krenuli, puno kasnije nego inače, tek 17. 7., i polako
prikupljali seno, ali ništa nije bilo ka inače, to lito, a ni sva ostala ne će biti ista.
Inače je svako lito bilo puno turista, svi su išli na Sveto brdo i Paklenicu,
slikali nas s mazgama, a ovaj put je bilo sve pusto.
Uskoro su počeli priko planine pješice stizati prvi prognanici iz Sv. Roka,
neki su išli za Starigrad, a neki samo u prolazu kroz Stanove i Jasenice. Govorili
su da ima ljudi koji nisu tili ići iz svoji kuća, tako da su se naši dečki organizirali

i na mazgama im donosili hranu, donili bi do "Brigova", a ovi bi dolazili
traktorom po to.
Naši su dečki iz sela počeli organizirati straže, uzeli su puškice od lovaca i sakrij
se za šmriku, i tako su nas čuvali. Naša kućica je bila malo na osami i nije nam
bilo svejedno kad bi pala noć. Drugi dečki iz Jasenica su isto počeli čuvati straže
najprije na Kosama prema Obrovcu, jer su već i kod Tulovi greda vidili da se
skupljaju četnici. Bilo nas je stra. Oko Velike Gospe smo se odlučili vratiti u
Jasenice.
Moj sin Joso je to lito radija u motelu na Masleničkom mostu, a Ante je iša na
stražu u Rovanjsku. Ja naravno i dalje ne mislim da će kod nas biti rat i da će
nas neko napasti.
Nedilja je.
Stavla san ručak na šporet ko inače da se vari i spremila se za crkvu. Moja ćer
Nada se pribacila priko zida i pošla s našom Maron na misu. Nije prošlo neg
malo kad evo nje, vraća se. Nije mi drago. Govori mi: "Majko, znaš li da ne će
biti mise? Čeka se napad na Jasenice svaki čas. Svi su otišli. Eno Pere, vozi sve
autobusom u Posedarje, Starigrad..."
Govorin joj: "Ma ne ćemo mi, Nado, nikuda!Ako bude pucalo, mi ćemo se
sakriti negdi." (Ko da san ja znala kako to izgleda kad puca!)
Uskoro kod naše kuće dolazi od strine brat Rade i govori nam: "A što vi
mislite same tu ostati? Ajte, iđete s menom u Rovanjsku!" I nastavi nam govoriti
da ako bude napad da će sigurno gađati sridinu sela di je crkva, a to je taman
misto di nam je kuća. Opirala san se i govorla mu: "Di ću ići, blago mi je svo u
ogradi, sve će mi ostati nesređeno." Bija je uporan i mi smo otišli za Rovanjsku.
Sinovi su mi uključeni u obranu i ja ne znan di su. Rade i Ante su rekli da su
krave napojene. A ja san mislila kako ih triba pomusti, a nema ko, i mislila san
na sve ono što smo ostavili.
Prošla su tri dana i nema napada, ni na Jasenice ni na Rovanjsku.

Odlučila san se vratiti u Maslenicu, tamo smo prije tri godine napravili kućicu
(poduzeće Jadran nam je uzelo zemlju za tvornicu Glinice i ponudili su nam
zamjenu), pa bar ću biti u svome.
U Maslenici sam taj dan Radi rekla: "Ajmo ti i ja, Rade, pobrati gra u Velebit?!"
Nije ništa reka, nije ni triba. Uveče je počelo tući iz pravca Benkovca, povr
Kruševa, tuku Maslenički most, tuku selo, padaju granate da se zemlja trese.
Osjećaj je grozan, uvlači se u kosti. Sakrili smo se i čekamo. Ujutro je bilo
mirno.

Došle su naše krave iz strane, od mora, same, brzo smo ih zatvorile da ne
mislimo di su. Ispod jednog velikog rasta smo im dale vode i nas dvi sile da
ćemo ih musti. Kad jedna granata prošviče kroz taj rast i puče u susjednu kuću,
pustile smo krave i mliko i pojurile u podrum. Do ujutro se to sve primirilo, ja
kao da još ne mogu prihvatiti da će biti rat. Bože sačuvaj!
Jutro mirno i ja se uputim dati isti kokošima i prasadma. Kad evo jednog dečka
iz sela i govori: "Vrag odnija vas i kokoši i prasad, pa zar vi ne znate da ste
jedine ostale u selu?"
Čudin se i mislim di su brže ti svi ljudi ošli? I onda san shvatila da smo ostale
strina, moja Nada i ja u ciloj Maslenici.
Došli su neki branitelji iz sela i rekli nam da iđe zadnji autobus za Zadar.
Ukrcali smo se u njega i vozač nas pita: "Di ćete, dokle ćete?" Veljo: "Do Zadra,
tamo su mi braća i drugi rod." Došli smo u Zadar na Stanove, i strina je s
menom, smistili smo se kod svoji.
Ali vajik misliš o svome i svemu što si iza sebe ostavija, maštaš o tome kako ćeš
se vratiti...
Neko je za par dana nazva i javija da su Jasenice pale!
Mislila san: "Gotovo je, sve je gotovo, nema povratka kući, a onda još veća
briga jer ne znan di su mi dica". Neko je javija da su živi i zdravi i da su se zbili

u Starigradu. Na Sv. Jerolima 30. 9. 91. naše su kuće gorile zapaljene od Srba i
četnika.
Malo pomalo smo se navikli na takav život, Ante i Joso su dolazili sa
terena i redovito odlazili braniti svoj dom, svoje ognjište, svoju zemlju. Nada je
išla u onim ratnim uvjetin u školu, kad je pucalo i kad su padale granate po
Zadru, onda nije išla, kad se malo smiri, onda ode i tako dan za danom.
Stalno san nad njima strepila ko svaka majka.
I sve je do bilo za podniti, sve do 1993. g.
Počela je akcija Maslenica.
Moran priznati da san Anti govorila i nagovarala ga da se "svuče" iz uniforme i
da izađe iz hrvatske vojske, taman je triba ići na neku kontrolu radi vida. Reka
mi je: "Ne ću, majko, sad ćemo mi to sve osloboditi i vratit ćemo se mi našoj
kući!" Ispraćala san ga i govorila: "Čuješ, Ante, sad kad se bude oslobađalo,
molin te, ne odi ti prvi."
"Ma ne ću, ne boj se, najprije ti iđu specijalne jedinice, pa onda mi."
Ja jopet, ne puštan ga i savjetujen: "Ako dođete u Maslenicu, nemoj ići k našoj
kući, pogotovo ne bilin puten, sigurno je sve minirano."
"Ma ne ću, ne brini se, ko da ja ne znan di je minirano!"
Znala san da jako pati za kućom i svojim selom i da me ne će poslušati.
To jutro se sprema za teren i kad je krenija pozdravija se ričin: "Eto mene
za osan dana opet!" Brojila san dane kad će doći kući… Kad oni dolaze i donose
mi vijest koju nijedna majka ne želi čuti.

Nikad nisan sigurna da li znan pravu istinu, možda znan samo mrvice s
kojim slažen pravu sliku o svemu što se dogodlo.
24. 1. 1993. g. bija je sa još trojicon na straži u Modriču, iza toga su tribali
voziti neko oružje za Rovanjsku. Njih šest branitelja su se vozili kamionom i
stigli su na odredište di su tribali, a kad su se vraćali (istin puten), kod Trnovače
su naišli na minu koja je bila ukopana kraj puta.

Tri su branitelja ranjena, a tri su izgubila život, među njima i moj Ante,
ima je tek 24 godine.

Dignuta je spomen-ploča jedan kilometar od Rovanjske u spomen na to
što su hrvatski sinovi dali živote za slobodu hrvatske zemlje. Kad dođen do nje,
sve mi se zacrni prid očima i pada mi mrak na oči.
Majčina bol se ne može ničin izmiriti i ničin usporediti, a Nada i Joso su strašno
patili. Joso se iza te tragedije skinija iz uniforme, a Nada, koja je tad bila 2.
srednje, stalno je nešto pisala. Tako je olakšavala dušu i patnju za braton. Svako
malo bi se digla i bez riječi bi uzela olovku i papir...

Kući smo se vratili 1995. g. i tada san prvi put otišla u Maslenicu i gori u selo
Jasenice. Ništa više nije bilo isto.
Jasenice spaljene do temelja na Jerolimovo, Maslenica opljačkana do goli
zidova. Ima nešto u toj sudbini koja se ponavlja.
Sićan se onih priča koje je pričala moja svekrva. Na kraju Drugoga svjetskog
rata, točnije 1945. g., moj svekar i njegov brat Joso su odvedeni i ubijeni, na
pravdi Boga, a da im se ni danas za grob ne zna, i to na Sv. Jerolima. Oba su za
Hrvatsku život dali.
Treći brat Šime je ima 17 godina kad je otiša u domobrane, proša je i priživija
Križni put i umra 1995. g. u progonstvu u Starigradu. Kad san slušala njegove
priče, od jada mi se srce stiskalo što su partizani od nji radili i kako su ih mučili.
Bilo je i oni koji su se krili po Velebitu, tzv. špiljari. Ljudi iz sela su im nosili
isti ili bi iz stada uzeli koje janje da se prihrane.
I sve to prije i sve ovo sada kad se zbroji i vidi koliko se toga dalo za ovu našu
državu Hrvatsku. Suzama i krvlju je natopljena i stvorena.