ŽENE, MAJKE, RATNICE: Dragica Stanin - Pentagon

U spomen na sve žene, aktivne sudionice Domovinskog rata,  na njihovu hrabrost, “ludost” i žrtvu, koju su podnijele za Domovinu, Portal dnevnih novosti u suradnji sa nekoliko braniteljskih udruga žena proizašlih  iz Domovinskog rata, pripremio Vam je  istinite priće tih naših nadasve hrabrih prijateljica, ŽENA, MAJKI, RATNICA, koje su svoju mladost  i  ljubav poklonile NJOJ “Mojoj lijepoj zemlji Hrvatskoj”.

Danas Vam donosimo  priću Dragice Stanin.

PENTAGON

Sve je nešto bilo čudno u moru i zraku tog ljeta 1991. godine.
Svi su mještani imali svoje uloge i svi su tili dopriniti slobodi koja se nije
vidila, ali se slutila. Prošlo je nekoliko dana kada su mještani došli po
mene, tražili su žene da se uključe na stražu. Trebalo je ići na stražu u
Pentagon u Poljani gdje i živim. Bila je noć, dali su mi toki-voki i pušku.
Pušku sam repetirala, rastavila i sastavila i pomislila: „Daj, Bože, da mi
nikad ne triba.“ Upoznala sam se i s tim aparatom toki-vokijem i dobila
svoju šifru. Ja sam bila Jugo, a na drugoj strani je bila Bura. To nam je
bilo važno, naročito ako bi neki bolesnik iz Psihijatrijske bolnice Ugljan
krenija u nekom pravcu, da bi se proširila obavijest i izbjeglo pucanje
seoskih straža u njega. Dežuralo bi se na smjene, od 20 sati pa do ponoći,
a kasnije su počele dolaziti i mlađe žene. Ja sam tada imala 55 godina.
Moj najmlađi sin David bija je maloljetan. On i puno drugih dječaka po cile
su noći hodali uz obalu osluškujući more i brodove kako bi, ako što čuju,
mogli odmah javiti u Pentagon.
Neprijateljske granate ispaljivane s brda Križ padale su prema repetitoru
na brdu Sv. Mihovil i okolo svugdi.
Dana 1.9.1991.g. moj sin Ante dobija je poziv od Srba da se javi u JNA,
jer je bija tenkist, a on je već bija dragovoljno uključen u Otočki bataljun
kao hrvatski branitelj.
Dan poslije, 2.9.1991., dobija je poziv od Hrvatske da se javi. Obziron da
ni bija doma, a da mi se i muž zove Ante, muž je uzeja poziv i poša se
javiti u štab u Kalima. Iza toga je poša u Mocire i osta u Zadru nekoliko
dana, i to onda kada je najviše pucalo. Tako se sve dogodilo jer arhiva
nije bila sređena.
I danas me srce zaboli kad se sjetim ispraćaja njih dva u dva dana. U
međuvremenu sam doznala da mi je sin s Otočkim bataljunom poslan u
zadarsko zaleđe u Suhovare, a iza toga na Velebit, Bobiju i Tulove grede.
Prvu maskirnu uniformu što je došla za Otočki bataljun dobio je moj nećak
poručnik Zdenko Hrabrov i donio je meni da joj skratim rukave. Šila sam i
plakala cijelu noć tako da sam je oprala u suzama i molitvi. Pogled na tu
šarenu uniformu me zapravo podsjeća u kakvoj smo se svi opasnosti
nalazili.
Moj nećak Dragan je kao pomorac tek doša s broda i iste večeri je obuka
uniformu i poša za Novigrad. Priča mi je da je tamo sreja moga Antu koji
je bija mokar do gole kože jer je doša sa straže. Drugi dečki su mu dali
suvu robu, a moj nećak je izuja svoje čizme i da ih je Anti.
Bogu san bila zahvalna da se u tim teškim vrimenima volilo i poštivalo
jedno drugoga. Bože daj da tako bude i danas!