ŽENE, MAJKE, RATNICE: Senka Medić - U ratu smo bili bolji

U spomen na sve žene, aktivne sudionice Domovinskog rata,  na njihovu hrabrost, “ludost” i žrtvu, koju su podnijele za Domovinu, Portal dnevnih novosti u suradnji sa nekoliko braniteljskih udruga žena proizašlih  iz Domovinskog rata, pripremio Vam je  istinite priće tih naših nadasve hrabrih prijateljica, ŽENA, MAJKI, RATNICA, koje su svoju mladost  i  ljubav poklonile NJOJ “Mojoj lijepoj zemlji Hrvatskoj”.

Danas Vam donosimo  priću Senke Medić.

U RATU SMO BILI BOLJI

Činit će se možda ka još jedna obična priča iz rata, ali niti je obična niti laka, jer je
moja. Živi sa mnon, u cilon mon biću, u mojoj glavi - i ne izlazi. Rat je strašna pojava
za normalnog čovika i nije nimalo čudno što smo svi bili zgroženi, pristrašeni i
zbunjeni.
Dosta nas je zapelo u tom kaosu jer strah, zgrčenost, ludu hrabrost i urođenu potribu
za samoobranon nije lako složiti u glavi, razumiti, poton oprostiti, otkloniti i nastaviti
živiti normalnin životon. Ima nas puno koji se nikada posli nismo uklopili i vratili
običnin radostima života. Šta bi tek bilo da mi je neko iz obitelji strada, ne smin ni
pomisliti. Mada, kad malo razmislin, i meni je neko blizak strada - jer smo tada
prolazili tuge zaj'no, suosjećali i patili za svakin izgubljenin životon.
Došla san iz Zagreba 1991. , čak se i ne sićan koji je misec bija, 7. ili 8. Tu san došla
upravo zbog rata jer mi je bilo ža da mi je mati sama, a svuda se pucalo. Neko vrime
san radila ka konobarica, a di god san srila nekog iz vojske, pitala san ima li negdi
misto za me jer nisan više mogla slušat granate, ružne vijesti, smrt na sve strane:
počev od Franka Lisice, Nike Mikulića, Slivija Trtice ... i mogla bi tako nabrajati. Svaki
dan čuješ: poginija ovaj, poginija onaj… sprovodi svugdi. To je bilo prestrašno slušati.
Tako san ja sebi zamislila kad dođen u vojsku i obučen uniformu, nešto ću i ja činit
korisno, makar san žensko. Drugačije je kad sudjeluješ u nečen humanon. Najteže
je stajat po strani i ne činit ništa. Tako mi je jedan dan Miroslav Kapović reka da
mogu doć na misto referenta u inžinjeriju Domobranske bojne – Biograd. To je bilo u
12. misecu 1992. godine. Tad san pomislila: Šta Bog dragi da. Koliko god da me bilo
strah, ostale su mi neke lipe slike, pogotovo s početka. Bila je neka posebna ljubav,
neko posebno zajedništvo; ponašali smo se zaštitnički jedni prema drugima. Tješili
smo jedni druge. Kad dođu granate i strah, ispričali bi neki vic. Iako nikon nije bilo do
viceva, neko je mora razbit taj strah, a ja san uvik bila spremna za smih. Prođe par
dana u miru, ponadaš se da je kraj. Vječito neka pregovaranja s onin divljakon
Miloševićen i onda bi ponovo sve krenilo ispočetka. Svaki dan neka primirja, i baš tad
padne brdo koje bi jedan dan bilo u našin rukan, a drugi u njihovin. Kad bih bila
dežurna, onda bi me bilo strah za moju ćerkicu Sonju, mada je ona bila na sigurnijen
mistu od mene. Otok je ipak bija manje na meti jer su tamo više-manje padale one
koje su fulale Biograd i okolicu. Većina toga je pala u more. Tu i tamo neka bi
zalutala. Moja Sonja je tada imala četiri i po godine. Vječito strah: za nju, za mater,
za sebe ... i uvik san se pitala di su. Strahovala san i za moje prijatelje pošto san bila
u toj opasnoj inžinjeriji. Uvik san gledala koji će se vratiti ranjen, koji živ, ali sve je na
kraju dobro prošlo. Samo su dvojica bila ranjena od mine. Kad bi bila napeta
situacija, ne bi danima mogla do otoka. Napetost, neizvjesnost; hodaš cestom pa
kad čuješ granatu, skloniš se iza nekog zidića …i nastaviš dalje. Već smo bili
naviknuti pa bi nan bilo čudno kad bi bila tišina. Prijateljstva su mi bila najlipša. Moja
Ana, Danica, Vesna ... Neke od njih su me doživljavale kao dobru vilu jer san uvik
bila vedra i svakoga bi dočekala srcen. Hvala Bogu, meni nije niko poginija, ali san
se uvik pitala kako im mora biti kad bi ih vidila onako utučene i sjetne. Koliko smo bili
bliski u strahu i patnji, toliko smo bili spremni sve učinit jedni za druge. Neću nikad
zaboravit užas kad je doša mali sa Solina koji je bija u promatračnici. Bit će je 

drža negdi dalje jer je bila sva izbužana od gelera. Otrčali smo u podrum. On nan je
ispriča o kazetnin bombama na plaži. Tada je poginilo sedan civila i dva hrvatska
vojnika. Nama u podrum dovezli su curu od osamnaest godina. To je bilo prestrašno.
Šok za sve. Zvala se Lidija i navodno je bila jedino žensko dite u roditelja. Ne mogu
zamislit kako im je bilo. Nisu je ni vozili u bolnicu jer je bila na mistu mrtva. Potisnila
san dosta sićanja iz rata - jer bole. Sićan se jedne scene kad smo Ana i ja sidile u
Turnju u nekon kafiću i, ka dvi lude, zapričale se, a oko nas gužva; svi trče, granate
padaju, svi se bacaju, a mi ništa. Tragikomično je to bilo za vidit. Čujemo neki muški
glas: „Jeste li vas dvi lude? Šta vam je?“ Tek tad smo reagirale i počele bižat...
Jedan dan iden ja na trajekt i čudin se: nema nikoga, pustoš....Očito nisan
registrirala sirenu. Kad su zasule granate! U zadnji čas uletila sam u Maxima u
Uglovnici i spasila glavu. Nakon par dana vidim da je direktno u Maxima ruknila
granata i pomislin da me Bog čuva jer se nisan ondi našla baš tada.
Srbi su nas izmučili, zapravo četnici. Ne moreš ih opet sve stavit pod isto, mada ih
nema puno koji su se distancirali. Oni znaju svoj cilj, svoj put, i ne odustaju nikad od
Velike Srbije. Dovoljno govori njihova sadašnja politika di su izabrali Nikolića i javno
pokazuju svoju težnju da vladaju tuđin i da sve pogaze. Sad nan uvaljuju neke teze o
jednakoj krivnji i niko ne želi znati istinu: ko je žrtva, a ko agresor. Mi smo branili
svoje kuće i gradove od sebe samih ili smo tribali pustit da nas sve pobiju? Koliko
god krivin Srbe, toliko krivin i sve druge jer je i svjetska politika bila na njihovoj strani.
Ono što su napravili Amerikanci kad su granatirali Beograd, to su mogli napravit
1991. i ne bi se oni usudili činit ta zla baš tako lako. Daleko manje ljudi bi stradalo, i
psihički i fizički. Opet, i nekin našin rat je dobro doša. Prodaj oružje, prodaj naftu i
prisvoji sebi. Uvik je bilo : Nekom rat, nekom brat . Ti su lipo gledali kako padamo,
ginemo i patimo. Činjenica je da mi nismo ničije otimali niti želili ikoga ubijati. Nema
hrvatskih kostiju koje su skupljane u Srbiji osim, naravno, u njihovim zloglasnim
logorima.
Pitam se često di je nestala ona Senka koja je s osmjehon tješila druge i bila tada
jako hrabra. Izgubila se negdi po putu. Nema je više. Uvik san tužna, uvik razmišljan
da bi bilo bolje da se ubijen, ne sutra nego već danas. Dok je bija rat, osićala san se
korisno, a sad san svima suvišna. Umišljan li ili je tako? Zapeli smo tih godina i
nikoga nije briga. Di god san tražila posa, nisan ga mogla dobiti; nitko se nije trudija
da mi pomogne. Di god bi navela u molbama da san bila sudionik Domovinskog rata,
imala san dojam da se to apsolutno nikoga ne tiče. Čak mislin da san tu rečenicu
tribala izostavit. Krivi ljudi bili su na tin mistima. S vrimenon sam postala sve
živčanija i nervoznija, premda san tada već pila tablete za smirenje, ali u nekoj
podnošljivoj mjeri. Danica mi je rekla da je primitila da je to moje „vedro“ stanje još
tada bilo isforsirano i da se vidilo da nisan dobro. Zar se namjerno dogodio taj nemar
i nebriga?
Možda smo se tribali ranije družiti jer onaj na šalteru ne zna što je rat, a mi nismo
naše boli izbacivali iz sebe niti smo se družili. Svak se povuka u svoj samotni svit i
svoju muku i zato nas danas ima ovoliko koji pucamo po šavima. A kad se sitin da
smo onda bili spremni dati život jedan za drugoga. Svak se brinija, zva onoga pored
sebe; je li tu, je li se vratija, je li mu hladno, je li gladan? Sve smo dilili i razumili. Sve
probleme, sve materijalno; sve što smo morali činit, zajedno smo činili. Nešto je bilo
drugačije u zraku. Baš taj rat nas je poveza i činija od nas bolje ljude. To se danas

izgubilo. Kad sretnem nekog od tih ljudi, vrati mi se na tren onaj osićaj iz 90-ih i fali
mi. Koja konfuzija....fali mi. Ne znam što se dogodilo. U muci smo bili bolji. Zašto?
Živin s majkom i sa svojin ranama. Spašava me Sonja koja se udala i sada iman
malog unuka Josipa. On me jedini oraspoloži, ali čak ni njega ne mogu svaki put
prihvatit … i to me jako brine. Po tome vidin da nisan kako triba. Sve mi je
opterećenje. Ja bi se najrađe stisnila u ovu sobicu i nigdi iz nje ne izlazila. Sakrivan
se od ljudi i uvirena san da san postala propali slučaj. Živin od socijalne pomoći,
nepotrebna, zgažena, život me iscidija.... Ne snalazin se više u društvu; morala bi se
trgnit, morala bi hitno nešto učinit. Stalno činim iste stvari. Dignem se, skuvan kavu,
dimin cigareti, počnem se tresti, znoje mi se dlanovi i tabani.... Mislin se šta ću
danas, a neman snage nizašta.
Danas san se jedva prisilila oprati kužinu i zahod. Jutros se mislin hoću li se danas
motati po kauču ili ću probat nešto korisno učinit. U kojoj san ja fazi, Bože, kad se
falin time? Uspila očistit kužinu i zahod…
Triban se prisilit družit se, a ovdi na otoku mi je to jako teško. Iman jednu prijateljicu
koju ne volin priviše opterećivat, ali ponekad oden do nje. Jedina je s kojon
komuniciran, uz svoju obitelj, naravno. Čak ni ona više ne zove često pa san je pitala
zašto. Kaže,kad god me nazove, da joj je dosta čuti ono moje: „Molin“. Znači, i nju
već činin depresivnon. Pokvarin joj jadnoj dan.
Kad se svega sitin i vidin u kakvon san sad stanju , pitan se bi li sve ponovila? Čini
mi se da cili život razmišljan o tome i uvik se vratin na isto. U našoj prirodi je da
branimo svoj život i da nas bilo tko opet napada, ubija, otima, ruši...mi bi se opet
branili. Opet bi učinila isto. Istina je, kad vidin nekog iz tih vrimena ko me razumi, još
uvik ositin trunku ponosa što san ka žena i mati dobrovoljno branila našu Hrvatsku.