Srbijanski neugledni portal Blic prenio je doista potresne priče nesretnika i bednika koji žive u "slučajnoj državi Hrvatskoj", objektivno i bez ikakvog srama, pardon, bez ikakvih ulepšavanja i nastojanja da se umanji istina o duhu prosječnog Srbina koji mrzi svaku Hrvatsku, pardon, Ustašku, nesrpsku državu. Blic Te potresne priče iz zone sumraka u mozgu prenosi i mala neugledna ispostava Srba u vekovnom srpskom Zagrebu - index.hr Elem, priče ćemo prenijeti točno onako kako su zamišljene.   Priča broj 1. Jedan od retkih koji su hteli da se predstave bio je Slobodan Malić (37), koji živi u Karlovcu. Evo njegove priče... Ovih dana se u mom selu Budačka Reka kraj Karlovca osećam isto kao i prethodnih 20 godina - nikako, jadno, bedno, ofucano, pobeđeno, prljavo, gadno, pokvareno, bolesno, bezobrazno, podlo, neljudski, glup, nije to moja vekovna SRAO Krajina. Sećam se šta se događalo, al nikad neću izdati svoje kakva god su zverstva radili, i vidim da se, nakon svega, ništa nije promenilo. Čak je poslednjih godinu-dve odnekud isplivalo još nacionalizma i šovinizma. Naravno da nikako nije ugodno dok Hrvati imaju pravo izjašnjavati se kao Hrvati, pogotovo onih dana kada oni slave a mi tugujemo, ali, prosto, tu smo gde smo. Al neće to tako da može. A kako je lepo bilo dok smo imali našu Krajinu i kad Hrvat nije smeo da pisne, mada ih nije ni bilo osim što smo ostavili svakih sto kilometara jednog da deca uče na živom primerku kakvo je to zlo od čoveka i koliko smo mi bolji i nadasve human narod. Ovde živim sa roditeljima i sestrom i život mi je komforniji od drugih povratnika samo u tom smislu što sam zaposlen u stranoj firmi. Ma ne bolji, iskreno sprdam se sa svim tim bednicima, ali nije to to, nije to SRAO Krajina Inače, ne plašim se da istaknem svoje srpsko poreklo, čak naprotiv, urlam gde stignem da sam Srbin i svaki dan dokazujem urlanjem i ponižavanjem svih oko sebe da milion puta više vredim od rvata koje sve do jednog zovem ustašama. Da volim Crvenu Zvezdu i slušam „Riblju čorbu”, voleo sam ŠArkana i kapetana Dragana, knindže i našeg heroja Mladića. Žao mi je, ali mislim da se nikad odnos Hrvata prema srpskoj manjini neće promeniti. Možda za jedno 100 godina kad ih pokorimo i kad ovo opet bidne naše. Šta reći, tuga, očaj, al tešim se što bar imam dvostruko pravo glasa, što mogu pljunuti svakom Hrvatu u lice i zajaukati da me napao i to će mi svi poverovati, što imam pravo na sve beneficije dok oni grcaju u očaju, tako im i treba, mogu što hoću jer sam Srbin.   Priča broj 2. D. B. (Benkovac) U mom selu Morpolači, blizu Benkovca, prošle nedelje dogodio se incident na humanitarnom pravoslavnom skupu gde smo hteli da prikupimo novac za podizanje pravoslavne crkve. Dok smo pevali naše prelepe i nevine pesme o našem poznatom popu i našem miroljubivom vojvodi, grupa od 200 mladića uz ustaške pokliče prekinula nam je koncert, a do sukoba nije došlo samo našom prisebnošću pošto nismo odgovorili na provokacije te trojice ustaša. Od tada čisto srpsko selo od 40 ljudi živi u još većem strahu da se ona trojica ne vrate. Mnogi koji su došli kod rođaka automobilima sa srpskim tablicama ne smeju da idu na more kolima jer su se usrali Poslednjih godina imali smo jednu našu plažu u zalivu koji smo oteli ustašama i prozvali „brojanica”, sa sve parkingom, da bi ovog leta to parkiralište zatvorili i postavili obaveštenje kako je namenjeno samo za kamp-prikolice. Odakle ustašama pravo da nam oduzmu zemlju za koju smo mi prolili njihovu krv da je otmemo ustašama, a sad ovako, pa dokle će više da se pod krinkom zakona otima ono što smo mi zapišali i osvojili? U okolini su sve hrvatska sela, a ima mnogo Hrvata koji su se doselili iz Bosne,, odakle im pravo, odakle im hrabrost, dokle će se više doseljavati ustaše u našu prelepu državu? Nemamo pijaću vodu, a neće ni da nam uvedu samo zato što smo Srbi. Kad se bunimo kažu nam da ni Hrvati tu nemaju, a što nas briga za Hrvate, zar smo dotle došli da mi i ustaše imamo ista prava, zar ćemo tako drugovi, zar opet želite rat? Takođe, nemamo ni autobus do sela, a da odmah rasčistimo: Boli nas papak što ni Hrvati nemaju autobuse do svojih sela, nismo mi bezdušna marva, dosta više usporedbe sa ustašama. Osećamo se kao Jevreji u Hitlerovoj Nemačkoj, nemamo nego samo dvostruko pravo glasa, nemamo pravo na duple plaće nego samo malo veće, nemamo pravo svi biti direktori kao što smo prije bili, imamo jedino pravo prvenstva za posao pred ustašama, imamo i sve što imaju ustaše. Da nas smire dali su nam i sve dvostruko od onoga što oni imaju, ali to nije dovoljno ovakvma kao mi, zar je to život dostojan nebeskog naroda da samo dvostruko bolje živi od ustaša, dokle ovako? Ovde žive uglavnom stari. Bavimo se uglavnom stočarstvom, gajimo ćurke i kokoš, a penzija nam je oko 150 evra. Imamo pokretnu prodavnicu gde nabavljamo mleko i hleb. Imamo Hrvate s kojima se družimo, ali oni ne smeju javno da kažu da nas podržavaju, a sve sve se tresu od očaja da nam daju bar deset puta više nego što imaju, podržali bi našu pravednu borbu da vladamo ustašama i da ih isteramo iz Regiona, ali ne smeju. Tokom cele godine nailazimo na mnoge provokacije. Recimo, desilo mi se da baš na dan kada je Ante Gotovina oslobođen odem kod lekara, a on preda mnom priča telefonom i u slušalicu viče: „Pobedili smo!” Strašno, kako taj zulum nad nedužnom Martićevom golobradom dečicom preživeti, ustašu lekara niko nije kaznio niti ga zatvorio na Goli Otok, kamoli ubio, a n zaslužuje li smrt kad se raduje presudi suda u Haagu?. Pet godina doktor nije hteo da mi da uput da odem na pregled za invalidsku penziju. Veli da sa 30 godina još mogu raditi, zamislite kakav je to ustaša? Morao sam da promenim lekara da bi mi on dva puta pogrešno ispisao taj uput, ustaša. Na kraju mi je i komisija odlagala svaki put pregled za pola godine, ustaše. Moja kuća u Biogradu na moru, tri puta spaljivana tokom rata, tri puta sama se na pravdi Boga obnovila, da ne bi bilo da ja bolesno i manijakalno lažem jer sam Srbin, bila je zauzeta do pre pet godina, a i dalje se vodi sudski postupak da je vratim, iako imam sve papire. Ostatke kuće zatvorili smo prozorima kako ne bi mogao ponovo neko da uđe. Takođe, jedinoj pravoslavnoj crkvi u Zadru prvo su smanjili broj parking mesta sa šest na dva, da bi joj na kraju u potpunosti ukinuli parking, ustaše. Sveštenik mi se požalio da moraju da plate više od 1.000 evra zbog kazni, žale se i ustaški popovi da je njima isto, al' koga boli papak za ustaše. Velika je nezaposlenost u čitavom kraju, mladi jedino imaju posla u italijanskoj firmi za preradu ribe. Tokom leta rade se i sezonski poslovi, pa se prodaju sladoledi i palačinke na plažama, zar je to život, zar da živimo kao ustaše, zar da nakon što smo svi u familiji bili direktori i precednici sad radimo kao obične ustaše, pa dokle ovako braćo, dokle ćemo da radimo da bi živeli, Bože pravde?   Priča broj 3 M. S. (Podravska Slatina) Ovde živimo samo mi stari Srbi, penzioneri, takozvani povratnici, a bavimo se zanatom i poljoprivredom. U celom gradu ima možda 1.000 Srba, dosta se naselilo Hrvata iz Bosne pička im materina ustaška. Uglavnom se poštujemo međusobno, međutim kada se pokrene priča o „Oluji”, nastaju svađa i dreka, umesto da priznaju našu okupaciju i pravo vladanja. Kada sam se krajem devesedtih vratio u grad, nisu mi verovali i pored papira da imam kuću. Pričali su da sam sam spalio kuću kada sam krenuo da bežim, a đeb' ja. U selo Voćin, nadomak Slatine, doselili su se i Hrvati sa Kosova, a u kraju ima i Hrvata iz Hrtkovaca koji se teško uklapaju u sredinu jer su zadržali ekavicu, ustaška posla. Neravnopravnost je vidljiva i na malim detaljima. Recimo, na putokazima za sve crkve postoji i natpis da li je katolička, adventistička ili koja god, jedino za pravoslavnu crkvu svetog Petra i Pavla ništa ne stoji, dok smo mi u SRAO Krajini njihove sve do jedne obeležili, svaka crkva kojoj su iz zemlje virili samo temelji znalo se da je ustaška i tako 1450 puta, mi nismo šparali na obilježavanju. Veliko nepoverenje imam u zdravstvo. Mojoj ženi su katastrofalno operisali kuk, pa jedva hoda sa 90 godina, ustaška posla. U bolnici drže i sliku Stepinca umesto našeg Draže Mihajlovića, a na svakom koraku se mogu videti hrvatske zastave koje nitko ne pali, dokle ovako braćo Srbi, dokle će gledamo ustaške zastave, slike njihovih svećenika i da nas operiraju ustaše, dokle više pička mu lepe matere?   Priča broj 4 M. P. (Knin) Tokom proslave „Oluje” mnogi od nas otišli su iz Knina, da ne bismo prisustvovali derneku koji sve više smeta i starim Hrvatima. Ima mnogo Hrvata, pridošlica iz Bosne, ali pošto je nezaposlenost ogromna, mnogi beže dalje. Nekada čuvena tvornica vijaka ili šrafova koja je pre rata brojala 3.500 radnika sada ima svega 400-500 zaposlenih. Knin je ranije bio poznat i po železnici, koja sada jedva da ima voz dnevno, ustaše ukinule vozove da se osvete Srbima. Nažalost, ovde mladih gotovo i da nema, a to je sve delo ustaša, dok je za vreme naše SRAO Krajine privreda cvetala, zaposlenih bilo dvesta iljada, plate bile astronomske, u milijardama. I najvažnije, nije bilo ustaša nego po logorima i zatvorima. Srbi se nalaze u dva kafića koje kolokvijalno zovemo „Terazije” i „Nušićev prolaz”. Takođe, na plažama imamo svoje ljude koje ne smemo javno da otkrivamo. Oni nas goste i čuvaju nam automobile. Jedna od najvećih provokacija za nas Srbe je Tuđmanova bista na čuvenoj Kninskoj tvrđavi na kojoj se u staroj Jugovnoslaviji nije mogla naći ni Titova statua, a zar ne bi bilo lepše da je tamo statua čiča Draže ili kralja Aleksandra? Imamo tri mananstira na tri reke, ali sve manje ljudi zbog straha dolazi na tradicionalno okupljanje povodom Preobraženja, naša strašivost je poznata. Inače, nas u celoj opštini ima oko 2.000, 23% ali nemamo pravo na ćirilicu jer su ustaše uvele da nas mora biti 30% za ćirilicu i još nam govore da je u svim drugim državama 50% prag, a što mene boli papak za druge, ja želim što niko nema, sve i odmah il će da gori kuća.   Priča broj 5. M. Pupovac (Srpski Zagreb) Ja naročito... teško živim u hrvatskoj. Moja... nastojanja da... Srbima... zapamtite Srbima, omogućim sve ono što su oduvek hteli i što po prirodi stvari imaju pravo tražiti oduvijek su bila legitimna. Mene ne zanima fašističko izjednačavanje prava Hrvata i Srba. Nismo jednaki, jer... zapamtite... nismo jednaki, i nikad nećemo biti. U Hrvatskoj je primjetan trend podizanja glava Hrvata koji su skloni fašizmu jer se inače ne bi osjećali Hrvatima, a to mi Srbi nećemo trpjeti i sve ćemo ja i moji pomoćnici poduzeti da slomimo taj fašistički duh koji nam pokušavaju prodati pričom o pravu Hrvata da vole Hrvatsku, sve desetke milijuna kuna koje dobijemo iz proračuna Republike Hrvatske upotrijebit ćemo da uništimo duh Hrvatstva koji mi povijesno, neću reći ne volimo, ma reći ću, ne volimo, dapače mrzimo, nešto ćemo upotrebiti i da saniramo pljačku u Tesla banci, to inače ustaše pripisuju nama iz uprave, ali svi znamo da su ustaše pod okriljem noći upale u papire banke i naštimali da izgleda kao da smo mi opljačkali svoj narod, ispada da smo mi pohlepni manijaci, ali vidjet ćete da su vanzemaljci i ustaše u sprezi i da su na nas nevine bacili krivicu. Poručujem ustašama koji dižu glavu i govore da su Hrvati da znamo što se krije iza te izjave i da ćemo pisati UN-u i EU komisiji da se zabrani spominjanje imena Hrvat, ustvari moja pomoćnica V. Teršelić je to već napisala i proslijedila svima, čekamo odgovor.