Kakav smo mi to narod?

U uvodu bi trebao nešto napisati. Zašto ovakav naslov i što želim reći? Ovaj put to neću učiniti, razmislite sami i donosite zaključke. Pače ova kolumna neće biti niti velika niti dugačka. Razloga ima više, a moje pitanje ostaje otvoreno „Kakav smo mi to narod?“ Možda krenuti s bojama. Tko kakvu nosi, tko kakvu voli, pa po istom odredite kakav ste karakter ili kakve karakterne osobine imate. Možda krenuti sa stilom odijevanja i opet ćete odrediti tko i kako razmišlja. Tko se kako češlja, ima dvije lijeve ili desne noge ....., po svim tim uzorima može se reći o kakvoj osobi se radi, nemojte me držati za riječ, znam svako pravilo ima izuzetaka. I što sam želio s time reći? Kakav smo mi to narod? Jedni će reći tupi, drugi glupi, treći bogati, ali sve u svemu kad se stavi na hrpu, teško je prihvatiti sve karakteristike jednog skupa ljudi, jer će nekom zasmetati, recimo što ja npr. volim se oblačiti sportski, trenirka je zakon. Ne zateže, ležerniji sam, nema neku obavezajuću ili ozbiljniju težinu. Samo znam da je meni tako udobnije i da bolje funkcioniram u trenirci nego u odjelu s karavatom, jel me zateže, morate paziti na dobar odabir kravate spram odijela i cipela. I opet nećete dokučiti o čemu pišem. Već kada sam se primio trenirke, ajde da govorim sportu. Gdje bi u jednom ekipnoj momčadi sve trebalo biti jednako, sve bi trebalo biti podjednako, da ne kažem isto. No, ako netko odskoči i tog okvira, odmah će biti, gle onaj se preserava, pravi se važan, izdiže se spram ostalih, a možda samo zato što ima recimo jedan detalj na sebi koji drugi nemaju. Tako je i u stvarnom životu. Skloni smo kritikama i to je dobro, ma kakve god obe bile. No stalno kritiziranje, e to je već bolest. Nije bitno što je i kakvo učinjeno ili kako što izgleda, ali mi smo takav narod da ćemo iskritizirati sve što je novo, sve što recimo iskače iz nekih okvira, nepisanih pravila ponašanja, koji je zacrtao Hrvatski narod. Je li bitno, što ja nosim crnu ili plavu trenirku? Adidas ili Diadora tenisice, meni nije bitna marka, već udobnost i fukcionalnost. Da se udobno osjećam u njima i da mi čim duže traju, jer svakih par mjeseci nemam za druge, već se čuvaju i paze po par godina. I to će opet nekome zasmetati. Gledaj, stano nosi iste tene. A takvi se ne pitaju da možda nema novaca za druge. E takav smo mi narod. Ne gledamo funkcionalnost, cilj, krajni ishod. Već na prvu, udari s kritiziranjem. Mi, Vi, Oni ....su takvi i takvi, bez obzira na stil odijevanja i boju očiju, neće se paziti što ta osoba govori ili što poručuje, mi ćemo se rađe uhvatiti za neke ne bitne stvari. E takav, smo mi narod. Možda i niste shvatili poantu ove priče, to sam i želio, da samo vidim koliko će kritiziranja biti. Dražen Šemovčan - Šeki Izvorni članak možete pogledati OVDJE